Apolo sindrom

Apolo sindrom (The Apollo Syndrome) je naziv fenomena vezanog za efekte timskog rada, koji pokazuje da timovi formirani od visoko inteligentih ljudi sa britkim, analitičkim umom mogu da daju slabije rezultate od timova formiranih od prosečnih ljudi.

Ovaj fenomen je potvrđen od strane dr Meredith Belbin, britanskog istraživača i naučnika u oblasti upravljanja timovima, a opisan prvi put u knjizi "Menadžment timovi - zašto uspevaju ili propadaju" 1981. Godine. Kriterijumi i testovi za formiranje tzv. Apolo timova bili su fokusirani na izbor osoba sa visokim analitičkim sposobnostima i inicijalna očekivanja su bila da će timovi sastavljeni od ovakvih ljudi biti predodređeni za pobedu na timskim takmičenjima. Međutim, pokazalo se da su rezultati upravo suprotni te da su Apolo timovi često bili među najlošijima u poređenju sa ostalim timovima.

Razlozi neuspeha timova visoko inteligentnih i analitičnih ljudi

Ovaj neuspeh je delovao kao posledica načina na koji su timovi u ovakvom sastavu funkcionisali a što se može opisati kao: 

• Nekonstruktivno korišćenje vremena koje se rasipa na destruktivne debate, nastojanje da se nametne sopstveno viđenje i pokazivanje velikog talenta da se pronađu slabosti u tuđim argumentima.

• Dovođenje diskusije u nerešivi začarani krug, u kome učesnici jedan drugog sprečavaju da naprave pozitivan pomak. Ova situacija poznata je i pod engleskim nazivom "smrtonosni zagrljaj" odnosno "deadly embrace", a termin je potekao iz IT problematike kao opis stanja u kome dva računarska programa svojim funkcijama sprečavaju jedan drugog da obavljaju te funkcije, tako da nijedan program zapravo ne može ništa da radi. Slična stvar može da se desi i u diskusijama kada svaka osoba pokušava samo da dokaže propuste druge strane, bez da primećuje ili koriguje propuste u svojim argumentima. A jedini način da se iz ove situacije izađe jeste da se traže tačke na kojima se može postići dogovor, umesto što se samo traže propusti i elementi oko koji se ne slažemo.

• Problemi u donošenju odluka, sa niskim stepenom slaganja oko donetih odluka, pri čemu su često iz njih izgubljene iz vida bitne aktivnosti.

• Nastojanje članova tima da deluju u skladu sa svojim preferiranim principima i na svojim omiljenim aktivnostima, bez obzira na to šta drugi članovi tima rade.

• U nekim slučajevima timovi su prepoznavali šta im se dešava, ali su na to reagovali izbegavajući suočavanje sa problemom i konflikte, što je probleme samo povećalo.

Kako da uspeju ovakvi timovi?

Ipak, među Apolo timovima bilo je i uspešnih timova koje su karakterisali:

• Odsustvo visoko dominantnih osoba i sujete

• Konstruktivan način vođstva.

Naime, ovakvi timovi mogu da budu uspešni ako se izbegnu visoko dominantne ličnosti i ako lider nije neko ko dominira grupom, već neko ko postavlja ciljeve i prioritete i uobličava grupnu diskusiju, te na taj način utiče na ishod grupne aktivnosti. 

Međutim, generalni zaključak koji proizilazi iz poznavanja Apolo sindroma jeste da sastavljanje tima od najpamentnijih individualaca samo po sebi ne mora da da najbolje rezultate nego da je bitno da se tim formira od različitih osoba koje će moći da igraju sve funkcionalne i različite uloge koje tim zahteva za sprovođenje projekta.

Apolo sindrom - verzija 2

Osim prethodno opisanog poimanja fenomena Apolo sindroma, pod ovim nazivom može se podrazumevati isituacija u kojoj određena osoba pridaje preveliki značaj svojoj ulozi u timskom radu. Ovo tumačenje proisteklo je iz navodne situacije vezane za Apolo misiju NASA-e na Mesecu, kada su naučnici vrlo intenzivno i često i tokom noći morali da rade, a određena osoba je istakla svoju ulogu kao ključnu u toj misiji - kuvanje kafe kako bi oni ostali budni.

Pogledaj sve tekstove u Bazi znanja »	Pogledaj tekstove u ovoj kategoriji »
Možda bi Vas ovi članci interesovali
Četiri načina da pokrenete svoju kreativnost	Problems With a Client
3 strategije odnosa sa javnošću	Booking a Hotel Room