Međunarodna ekonomija

Ekonomski odnosi su osnova svake međudržavne saradnje. Zbog izuzetne važnosti za funkcionisanje modernog društva, međunarodna ekonomija se izučava kao zasebna naučna disciplina. 

Praktično je nemoguće govoriti o svetskoj ekonomiji a ignorisati uticaj interesnih grupa i politike. Najjače države i svetske korporacije posluju prvenstveno u svom interesu, često na štetu ekonomski slabijih partnera.

Međunarodne trgovine i finansije imaju veliki značaj sa stanovišta razvoja privrede i regiona. Istorija je puna primera gde su države bogate resursima ispaštale usled slabe političke i vojne moći. Primer za ovu tvrdnju je Venecuela, koja je bogata resursima (nafta, dijamanti), ali ima slabu ekonomsku moć. Postoje brojni razlozi zašto je to tako, a deo odgovora nudi međunarodna ekonomija.

Globalizacija je takođe važna stavka kada se priča o međunarodnoj ekonomiji. Zahvaljujući novim tehnologijama kulturni uticaj se lakše širi, a potrebe i navike potrošača su sve sličnije. Ovaj razvoj je umnogome olakšao proboj vodećih svetskih kompanija na nekada zatvorena tržišta, što je povećalo i uticaj država čiju ekonomiju čine. Ovde je ekonomska politika (deo državne politike koji se bavi odnosom države i ekonomije) dosta ojačala. Primer za to je poslovanje američke filmske industrije (tj. Holivuda) za koje je kinesko tržište skoro jednako važno kao i domaće. 

Sve su to važni elementi koji čine međunarodnu ekonomiju, od kvalitetne komunikacije sa kupcima do međudržavnih odnosa (SAD i Kina, EU i Rusija…). Zbog svoje kompleksnosti, ovu naučnu disciplinu s velikom pažnjom proučavaju stručnjaci širom sveta.

Šta je međunarodna ekonomija

Međunarodna ekonomija je samostalna naučna disciplina i ona ima sopstveni predmet izučavanja. Ima dodirnih tačaka sa mnogim drugim naučnim disciplinama, sa kojima se graniči i prožima. Neke od tih naučnih disciplina su mikroekonomija i makroekonomija. 

Kako je reč o veoma važnoj naučnoj disciplini, postoji mnogo pristupa njenom proučavanju. Ipak, možda i najpoznatije su Mekmilanova i Oksfordska definicija međunarodne ekonomije:

Mekmilanova definicija – međunarodna ekonomija je deo ekonomije koji se bavi transakcijama roba i usluga između zemalja. Deli se na dve oblasti: čista i monetarna teorija. Čista teorija poklanja pažnju realnim veličinama (na primer: dobicima od trgovine), a monetarna teorija se bavi određivanjem deviznog kursa između valuta i mehanizama kojima se postiže ravnoteža platnog bilansa.

Oksfordska definicija – međunarodna ekonomija je skup delova koji se tiču odnosa između različitih država. Ona uključuje kako razmenu dobara i usluga, tako i kretanje kapitala, transfer tehnologije, devizni kurs i rezerve. Izučava devizne politike, regionalne institucije i međunarodno pregovaranje.

Bez obzira na definiciju, jasno je da se međunarodna ekonomija zasniva na trgovini, finansijama, monetarnoj ekonomiji i međunarodnim odnosima. Značajno je pomenuti i rastući uticaj kriptovaluta i blockchain tehnologija na svetsku ekonomiju, pa tako Bitcoin već ozbiljno shvataju svetske ekonomske sile. 

Važnost ekonomskih odnosa država

Svaka država ima svoj sistem funkcionisanja privrede. Iako svaka država ima sopstvenu autonomiju kako će funkcionisati, praktično je nemoguće to uspešno činiti bez saradnje s drugima. Ekonomska integracija se ostvaruje na prostoru koji obuhvata teritoriju više država, sa ciljem da se uklone prepreke kretanju robe i usluga. Zbog toga je važna međudržavna saradnja, devizno tržište, poštovanje zakona, ali i regulativa koje postavljaju svetske organizacije. 

U tom smislu, međunarodna ekonomija predstavlja privrednu saradnju između svih zemalja sveta, odnosno onaj deo svetske privrede koji nastaje po osnovu ekonomskih odnosa svih zemalja u svetu. Ova kooperacija može da bude bilateralna i multilateralna. Dok se prvi termin odnosi na međunarodni odnos između dve određene zemlje, drugi termin je malo kompleksniji.

Multilateralna saradnja se drugačije definiše u odnosu na to o kakvim odnosima pričamo. U ekonomskom smislu, na ovaj način se definiše metoda trgovanja i plaćanja između dve strane, odnosno države, u kojoj se sredstvo plaćanja (novac) može upotrebljavati i na teritoriji neke treće države.

Jasno je da države razvijaju međusobnu saradnju prvenstveno iz interesa, a njih je više:

Prirodni resursi – skoro svaka država poseduje neke prirodne resurse koji su potrebni drugim zemljama. Oni su veoma bitni za uspostavljanje međunarodne trgovine. Dok ne dođe do značajnijeg razvoja tehnologije, nafta će i dalje biti jedan od najtraženijih prirodnih bogatstava. 

Već smo pominjali Venecuelu kao primer države koja je bogata naftom, ali to nije ispraćeno standardom građana. Pojedini stručnjaci ovakve slučajeve navode kao „resursno prokletstvo”. Naime, mnoge zemlje bogate resursima su se sporije razvijale od onih koje su ulagale u stručnjake i industriju. Dovoljno je pomenuti kolonije koje su imale evropske sile poput Velike Britanije, Francuske, Španije itd. Čak i nakon sloma kolonijalne uprave, mnoge zemlje bogate resursima su na vrlo niskom nivou razvoja. 

Jedan od usamljenih primera uticajne zemlje bogate resursima je Rusija, koja poseduje prirodne resurse čija se vrednost meri trilionima dolara. Sjedinjene Američke Države takođe imaju ogromne zalihe prirodnih resursa, što je razumljivo s obzirom na to da je reč o zemlji koja se prostire na ogromnoj teritoriji. Ipak, treba naglasiti da se pod prirodnim resursima ne misli samo na ugalj, naftu ili gas. Kanada je tako bogata šumama i izvorima pitke vode, dok Australija poseduje nalazišta zlata.

Potrebe potrošača – iako je svetsko tržište jedinstveno po nekim stvarima, preferencije potrošača se često značajno razlikuju. To u velikoj meri određuje ponudu i potražnju na svetskom tržištu. Dobar primer toga je trgovina ribom, gde usled navika svojih stanovnika pojedine države imaju višestruko veće potrebe. Samim tim je i uvoz mnogo veći, dok je interesovanje za neke druge namirnice značajno manje.

Razlike u troškovima – ako za nekim proizvodom postoji uvećana potražnja u zemlji i inostranstvu, onda dolazi do masovnije proizvodnje. U tom slučaju govorimo o ekonomiji obima, tj. situaciji kada su niži troškovi proizvodnje usled velike potražnje i obimnije proizvodnje. 

Na taj način proizvođač sa jedne strane ima jeftinije proizvode, a sa druge strane njegov profit je veći. Treba uzeti u obzir i specifičnosti neke zemlje, a koje utiču na cenu proizvoda. Pri formiranju cene treba uračunati troškove kao što su radna snaga, sirovine, logistika, porezi itd.

Uticaj globalizacije na međunarodnu ekonomiju

Globalizacija ima političku, ekonomsku, socijalnu, vojnu i ekološku dimenziju i utiče na bogatstvo i život ljudi. Ekonomska globalizacija predstavlja proces pretvaranja posebnih nacionalnih ekonomija u integrisanu svetsku ekonomiju. Kroz ovaj proces se razvija razmena robe, usluga, kapitala, radne snage i tehnologije. Dobar primer za to je Evropska unija u okviru koje je omogućeno slobodno kretanje građana svih država, kao i zapošljavanje. 

Prednosti i nedostaci ekonomske globalizacije 

Kreiranje globalnog tržišta je otvorilo mesto međunarodnoj saradnji i efikasnijoj razmeni usluga i dobara. To dovodi do sveukupnog razvoja svetske privrede, od koje svi imaju koristi. Ne treba zaboraviti i na uticaj informacionih tehnologija i interneta na svetsku ekonomiju. Ako imate dobru ideju, za uspešnu prodaju biće vam dovoljno da izradite internet prodavnicu i pozabavite se digitalnim marketingom.

Ipak, kako nisu svi na istom nivou, postoje jasne razlike između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Naime, kako nisu sve zemlje jednako razvijene, često može doći do gušenja domaće privrede ukoliko neka zemlja nema dobar odnos uvoza i izvoza. Pojedine države iz tog razloga subvencionišu određene grane domaće privrede kako bi se izborile sa stranom konkurencijom, ali i pospešili izvoz. Gubitak radne snage može takođe da bude veliki problem. 

To se dešava kada države uvoze kvalifikovanu radnu snagu nudeći im bolje uslove rada. Kako bi se na vreme prepoznali svi izazovi kompanije, pa i same države, primenjuju principe strategijskog menadžmenta. Na ovaj način se prave dugoročni planovi kako bi se zaštitili korporativni i državni interesi. To se čini pomoću temeljnih analiza, koje daju uvid u tendencije na domaćoj i globalnoj sceni. 

Međunarodna ekonomija će se u narednom periodu naći pred brojnim izazovima. Tu su pre svega zaštita životne sredine i prelazak na održive materijale. Već sada se traže alternative za zagađivače prirode poput fosilnih goriva i plastike, a ulaže se u vetro-parkove i biorazgradive materijale. To već sada dovodi do promena u svetskoj ekonomiji, što će samo biti izraženije u budućnosti.